Prof. dr Dimitrije Voronjec
(1936–2017)
Svake jeseni sa nestrpljenjem očekujemo decembar mesec zbog ponovnog okupljanja i druženja na, gotovo poluvekovnom, Kongresu o KGH. Nažalost, ove godine prvi put sa nama neće biti prof. dr Dimitrije Konstantina Petrovog Voronjec. Otišao je od nas u subotu, 23. septembra, u 81. godini života.
Ispratili samo ga po lepom jesenjem vremenu, koje je i zaslužio, na Novom groblju, da večno počiva pored ruske crkve, na srpskoj zemlji, u hladovini lipa i sa senima svojih predaka.
Njegov deda, Petar, profesor Univerziteta u Kijevu, bio je poznati ruski naučnik iz oblasti mehanike. Nakon Oktobarske revolucije, njegovog sina Konstantina, odmah nakon maturiranja 1919, mobilisala je Bela armija. Posle njenog sloma kolone izbeglica našle su utočište u Srbiji. Petar je stigao pre sina i uzalud ga tražio u tom opštem metežu i gužvi.
Vratio se za Rusiju misleći da mu je sin ostao tamo. Ubrzo, samo nekoliko dana posle očevog odlaska, Konstantin je iznuren stigao i do kraja života ostao u Srbiji. Nova ruska vlast zatvorila je granice i poštanski saobraćaj. Posle nekoliko godina u čemernoj tuzi umro je Petar Voronjec ne saznavši ništa o svom jedinom sinu. Ova životna sudbina oca i dede bila je duboko ukorenjena u duši našeg Dimitrija, odnosno Džimija, kako su ga sa simpatijama zvali njegovi bliski prijatelji.
Njegov otac, Petrov sin, prof. dr Konstantin Voronjec, član SANU, bio je šef Katedre za mehaniku fluida na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Jedan je od onih izbeglih Rusa koji su brzo i neočekivano doprineli velikom razvoju nauke, prosvete i kulture ovog regiona.
Prof. dr Dimitrije Voronjec bio je redovni član Akademije inženjerskih nauka Srbije od 2000. godine, inostrani člana Russian Academy of Architecture and Constructional Sciences od 2002. godine kao i redovni profesor Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Rođen je 30. jula 1936. godine u Beogradu, od oca Konstantina i majke Tatjane, rođene Vinicki. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu i maturirao 1954. godine u XIV beogradskoj gimnaziji. Godine 1954. upisao se na Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirao 1960. godine. Magistrirao je 1966. godine na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu sa magistarskim radom „Temperaturski granični sloj na brzorotirajućim krivolinijskim konturama". Doktorirao je, kao dvogodišnji stipendista Humboldt-ove fondacije 1969. godine, na Tehničkom Univezitetu u Karlsruhe-u sa doktorskim radom „Beltrami - Stromung auf Kugelflachen".
Posle diplomiranja, kraćeg zaposlenja kao samostalni inženjer u preduzeću „Slavonski partizan", Slavonski Brod, i odsluženja vojnog roka, godine 1962. izabran je za asistenta na Katedri za termomehaniku Mašinskog fakulteta u Beogradu, gde je bio biran za docenta 1971, vanrednog profesora 1978. i redovnog profesora 1982. godine.
Predavao je predmete Termodinamika, Tehnološke operacije, Sušare, Termotehnika, a takođe i Osnove procesne hemije na dodiplomskim studijama matičnog fakulteta i na fakultetima u Podgorici, Valjevu, Kraljevu i Užicu. Na poslediplomskim studijama predavao je više specifičnih predmeta iz šire oblasti Termodinamike. Bio je šef Katedre za termomehaniku Mašinskog fakulteta u Beogradu od 1983. do 2001, prodekan za nastavu istog fakulteta 1985-1989. i vršio veći broj izbornih dužnosti i funkcija.
Bio je na većem broju gostovanja i studijskih boravaka u Nemačkoj, Norveškoj i Rusiji. Prof. Voronjec bio je ekspert Saveznog ministarstva za nauku i tehnologiju (termodinamika, procesna tehnika, sušenje, energetika) od 1993. godine, delegat Jugoslavije u Evropskoj federaciji za hemijsko inženjerstvo (Odeljenje za sušenje) od 1990. godine, član GAMM Society (Nemačka), član društva Drying Technology (SAD), član Jugoslovenskog društva za mehaniku, član više naučnih odbora časopisa i kongresa itd.
Dobitnik je Plakete Društva za KGH 1997. godine i Povelje Društva za procesnu tehniku 1998. godine pri SMEITS-u.
Profesor Voronjec je autor ili koautor 17 knjiga (dve monografije). Većina ih je objavljena u više izdanja i relativno su često citirane. Jedna od njih, u izdanju SMEITS-a, prevedena je na ruski jezik: D. Voronjec, Đ. Kozić: Vlažnyi vozduh - termodinamicheskie svoistva i primeneniya, pp. 135, Energoatomizdat, Moskva, 1984. Autor je ili koautor više od 180 naučnih i naučno-stručnih radova objavljenih u međunarodnim i domaćim časopisima, zbornicima radova sa međunarodnih i domaćih kongresa, saopštenih na međunarodnim i domaćim kongresima. Mnogi naučni rezultati ovih radova citirani su od strane drugih autora.
Autor i koautor je više od 50 stručnih radova i projekata, od kojih se navodi: Study of utilization of waste heat in SOUR Valjaonica - Sevojno (koordinator) 1988; S. Rackov, D. Voronjec: Diffusion-effusion model of controlled atmosphere with evaluation of transparency coefficient in special purpose buildings, In: Heat and Mass Transfer in Building Material and Structures, pp. 71-78, Hemisphere, New York, 1990; D. Voronjec, D. Antonijevic: Drying potential of humid air - a Thermodynamical Analysis, Int. J. Drying Technology, Vol. 14, No. 7-8, pp. 1750-1762, 1996. Bio je rukovodilac ili saradnik na više od 15 projekata koji su finansirani od Ministarstva za nauku i tehnologiju: rukovodilac projekta S20418203 (PP7) „Racionalizacija potrošnje energije sa razvojem odgovarajućih procesa i uređaja", 1994-1997; rukovodilac projekta S.08.24.0030 „Potencijali, mere i postupci za smanjenje specifične potrošnje u KCM Sartid AD", 1998-2000. Takođe je autor ili koautor velikog broja naučnih, stručnih i tehničkih recenzija i revizija.
Prof. Voronjec je održao veći broj predavanja po pozivu: u više navrata na Institute for Fluid Dynamics, Karlsruhe - 1976-2001, Institutu termofizike SO AN SSSR Novosibirsk (2) (1980), Odbor za sušenje, Moskva (1986), Institutu za fiziku minerala AN SSSR, Moskva (1992), Univerzitetz u Bitolju (Makedonija) (1996), i više puta na fakultetima i institutima u zemlji (Beograd, Niš, Novi Sad, Leskovac, Zrenjanin itd.). Bio je mentor više od 170 diplomskih radova, 26 magistarskih radova i 22 doktorska rada na raznim fakultetima u Jugoslaviji (i mnogo više puta član komisija za ocenu i odbranu magistarskih i doktorskih radova).
Najznačajniji naučni doprinosi D. Voronjeca vezani su za neke specifične oblasti teorijske i primenjene termodinamike, kao što su: kombinovani prenos toplote i materije prilikom konvektivnog sušenja (sa većim brojem tehničkih rešenja); analogije prilikom strujanja, prenosa toplote i prenosa materije, problematika nekih oblasti termotehnike i termoenergetike sa aspekta uštede i racionalne potrošnje energije, kao i neki problemi termodinamike višekomponentnih sistema i hemijske termodinamike.
Bio je ličnost koja je obogaćivala sredinu svojim prisustvom. Posedovao je istančano osećanje za realnost i pravičnost a nadasve prirodnu lepotu druženja. Ne znam nikog kome nije prijalo da bude u njegovom društvu. U svom pedagoškom i naučnom radu ponašao se kao profesionalac a u slobodnim časovima kao iskren prijatelj. Radio je tiho i nenametljivo, sa dostojanstvom izuzetno skromne ličnosti, čoveka velike pažnje i široke kulture. Govorio je i pisao sažeto, jasno, nedvosmisleno i terminološki precizno. Studente je iskreno uvažavao a oni su mu na isti način uzvraćali. Na ispitima je tražio suštinu i bio škrt na dobrim ocenama. Svi njegovi studenti sa gordošću, uz blagi osmeh, ističu da im je on predavao. Poslednjih nekoliko godina često je pričao, verovatno ne samo meni, o svojim precima i poreklu.
Imao je dva velika hobija: tenis i bridž.
Ostavio je suprugu Zdenku, kćerku Tatjanu i dve unuke.
Nažalost, po Božjoj volji, otišao je od nas veliki gospodin, učitelj i prijatelj, veliki i retko kome dostižan uzor, prof. dr Dimitrije K. Voronjec.
Milovan Živković
• • •
Stevan Šamšalović
(1940-2016)
Jedan od najodanijih prijatelјa i graditelјa SMEITS-a, pionira Društva za KGHi časopisa „Klimatizacija, grejanje, hlađenje", spiritus movens mnogih stručno-naučnih skupova i akcija u oblasti mašinstva tokom poslednjih pet decenija - naš dragi kolega Steva, preminuo je 4. septembra ove godine, ne uspevši da se izbori sa teškom bolešću.
Kao dugogodišnji predsednik i član UO SMEITS-a i član UO Društva za KGH od, stalni član organizacionih odbora kongresa i izložbi o KGH, urednik časopisa „KGH", pisac više knjiga iz oblasti KGH i autor desetina stručnih radova - a iznad svega posvećeni realizator ideja i planova kojima se naša organizacija etablirala kao autoritativan faktor u razvoju stručne i naučne misli u mašinstvu - magistar Stevan Šamšalović ostaje neprevaziđen u krugovima stručnjaka kojima je pripadao.
Stevan Šamšalović je rođen u Rumi 17. maja 1940. godine, a živeo u Beogradu, gde je završio gimnaziju i Mašinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na predmetu Rashladna tehnika i potom magistrirao u oblasti tehnike hlađenja kojoj je posvetio ceo svoj radni vek.
Po diplomiranju zaposlio se u beogradskoj Fabrici rashladnih uređaja Jugostroj, u kojoj je počeo kao projektant, a od 1970 bio tehnički direktor ove veoma značajne fabrike. Godine 1978. prelazi u Industriju Goša za direktora Sektora razvoja. Dve godine kasnije izabran je za profesora na Višoj politehničkoj školi u Beogradu, a 1993. godine osniva firmu za proizvodnju i inženjering i postaje njen vlasnik i direktor.
Objavio je više knjiga u izdanju Saveza mašinskih i elektrotehničkih inženjera i tehničara Srbije. Bile su to knjige sa veoma aktuelnim sadržajem, kao npr., „Toplotna pumpa - tehnologija održive proizvodnje energije" (2009), „Rashladni uređaji i instalacije" (2012), kao i knjiga koju je izdala Viša politehnička škola u Beogradu - „Toplotne pumpe u primeni" (1987). U koautorstvu sa suprugom Draganom objavio je „Vodič kroz standarde i propise" 2007. godine, a 2010. godine knjigu uvek aktuelne problematike: „Tehnika i tehnologija u funkciji zaštite životne sredine".
Kao izvanredan projektant, posebno kada su u pitanju rashladne instalacije i primena hlađenja, kako u industriji, transportu i čuvanju namirnica, tako i u svakodnevnom životu, projektovao je vrlo veliki broj instalacija. Nјegovi projekti, „Tunel za smrzavanje sa CO2", „Tunel za hlađenje konditorskih proizvoda", sa projektima uređaja za hlađenje mleka, za sušenje drveta, odvlaživanje, kao i veliki projekat za montažne klimatizacione komore, samo su deo njegovih znalački osmišlјenih i urađenih inženjerskih ostvarenja.
Stevan Šamšalović se predstavio ne samo projektima u domenu hlađenja, već i kao odličan i autoritativan poznavalac i „tople strane" termotehnike: uradio je sistem grejanja i ventilacije za motel „Dunav" u Čelarevu, instalaciju za pogon „Prve Iskre" u Bariču, grejanje za fabriku kašastih sokova u mestu Blace. Ne treba izostaviti sistem klimatizacije šalterske sale Jugobanke u Beogradu, koji je rešen plafonskim konvektorima, ali sa dovođenjem primarnog vazduha preko podnih klima-konvektora.
Među projektima sistema klimatizacije su ispitna stanica za vagone kao i klimatizacija računskog centra, oba urađena za Fabriku Goša u Smederevskoj Palanci, zatim projekat za Fabriku lekova u Barajevu, Fabriku za preradu kože u Peći, kao i niz projekata rađenih za Skoplјe, Novi Beograd, Krivu Palanku, Podgoricu, ili za mlekare u Gornjem Milanovcu, Kralјevu, Beogradu, Petrovcu, Trebinju.
U spisku Stevinih projekata je i veliki broj onih rađenih u cilјu uštede odnosno racionalnijeg korišćenja energije, među kojima su i projekti na bazi korišćenja sunčeve energije. Autor je projekta instalacije za grejanje potrošne vode za hotele na primorju, u Tivtu i Srebrenom. Posebno su mu zapažena rešenja sistema za rekuperaciju toplote iz procesa pečenja cigle u Temerinu, za uštedu toplotne energije iz otpadnog gasa Termoelektrane u Uglјeviku, kao i rešenja za Fabriku tekstila u Kruševcu, za Aluminijumski kombinat u Podgorici, Fabriku tekstila u Krivoj Palanci i dr.
Vladanje opsežnom problematikom primene energije u sistemima za različite zahteve i zadatke, pokazao je i na projektovanju kotlarnica na ugalј, lako lož ulјe ili gas, koje su rađene za domove zdravlјa i školske centre, ali i osmišlјenih rešenja toplifikacije i gasifikacije gradskih zona Mladenovca i Zaječara. Autor je i niza projekata za prehrambenu industriju, kao što je sistem za proizvodnju kajmaka i instalacija za mlekaru u Zrenjaninu. Kada se izbroje njegovi projekti, dobija se spisak od oko 100 glavnih i idejnih projekata, brojnih studija, recenzija i revizija.
Svojim širokim tehničkim znanjem, talentom, odlučnošću i iskustvom, autoritativno je vodio nadzor na gradilištima pri izvođenju instalacija KGH u Fabrici Goša u Smederevskoj Palanci, u Zanatskom centru u Beogradu, podzemnoj stanici „Vukov spomenik" u Beogradu, na izgradnji benzinskih pumpi u Vrčinu i Batrovcima. Uradio je i mnoge revizija projekata ali bio i autor važnih studija, kao što su bili sistemi za ventilaciju auto-tunela, sportske hale, hoteli.
Naravno da je sa bogatom inženjerskom praksom, velikim iskustvom i znanjem, njegov rad u inženjerskim organizacijama uvek bilo dobrodošlo. Vodio je najstariju inženjersku organizaciju Srbije - Savez inženjera i tehničara, čiji je bio predsednik u vreme kada je bilo pitanje opstanka ove asocijacije. Bio je odličan i kao predsednik Saveza mašinskih i elektrotehničkih inženjera i tehničara Srbije (SMEITS), stalni član Redakcionog odbora naučnog-stručno časopisa za grejanje, hlađenje i klimatizaciju - „KGH", za koji je svojom energijom i autoritetom obezbedio i njegovu pojavu i finansiranje prvih brojeva, a to je časopis koji redovno izlazi već 46 godina. U tom časopisu je bio na dužnosti člana Redakcionog odbora, kao i na dužnosti glavnog urednika ali i autora članaka, poput „Kako se koristi sunčeva energija u hotelu Orlando" (u broju 3/1983), „Razaranje ozonskog sloja i rashladna tehnika" (u broju 2/1989) i dr. A 2015. godine je štampan članak koji je bio predviđen kao plenarno predavanje na 46. kongresu o KGH. Ipak to predavanje je održao ovoga proleća, kada je smogao daha, snage i koncentracije. Bio je to njegov poslednji nastup i praktično oproštaj od članova Društva za KGH, u punoj sali Doma IT. Predavanje je bilo i njegov komentar projekta „Beograd na vodi", kada je u diskusiji, koja se dugo vodila posle predavanja, Steva javno i jasno ukazao na put kojim be trebalo rešiti energetski problem ovog poduhvata, ali i diskretno kritikovao što na tom projektu mnogi domaći stručnjaci ne učestvuju, ako ne aktivno onda bar savetodavno.
Steva je bio stalni član organizacionih odbora ovog jedinog međunarodnog kongresa u Evropi o energiji u zgradama i gradovima, koji se održavaju redovno svake godine zahvalјujući i njemu, i koji nije izostao ni one teške godine, 1999, kada je Beograd bio žestoko bombardovan.
Steva je mnogo doprineo struci, mnogo je uradio i bio stalno angažovan inženjerskim poslovima. Ostavio je dubok trag za sobom. Mnogo toga je u ovom zapisu ostalo nezapisano i nepomenuto. Ali je nesporno da i ovo što je navedeno, predstavlјa dokument koji služi na čast i Stevi, i struci, i svima koji smo sa njim sarađivali.
Društvena priznanja i nagrade koje je Steva Šamšalović za života dobio - a od SMEITS-a i Društva za KGH je primio sva postojeća priznanja - samo su jedan od izraza zahvalnosti za sve što je učinio za ovu našu organizaciju i jedan od znakova poštovanja prema njegovoj iskrenoj i dubokoj odanosti inženjerskoj struci i organizaciji inženjera.
Gde god je Steva utabao put u razvoju SMEITS-a i Društva za KGH, bićemo prinuđeni da mu nađemo zamenu. Ali ta zamena, ma koliko bila dostojna Stevinog imena i opusa, neće moći da ima rezultate koje je samo on uspevao da postigne, zahvalјujući njemu svojstvenoj lucidnosti i doslednosti.
Upravni odbori SMEITS-a i Društva za KGH će razmatrati sve mogućnosti i načine trajnog podsećanja na Stevine zasluge za dostignuća SMEITS-a, u čijem okviru su i visoki rezultati Društva za KGH, kome je Steva bio najbliži i kome je takođe posvetio više od polovine svog života.
Našeg dragog kolegu, prijatelјa i druga Stevu nećemo i ne možemo nikada zaboraviti. U svemu što radimo u našim organizacijama imaćemo - kao i do sada - na umu i njegov kreativni, kritički i korektivni stav, uvek rukovođen dobrobitima koje naši angažmani treba da pružaju društvu.
Branislav Todorović
